U Evandjelju 23. nedilje kroz ljeto čitamo Jezuševe riči ke nas batru a u istu dob i provociradu: „Ako dva od vas na zemlji jednodušno ča prosu, dat će im Otac moj, ki je na nebesi.“

Zmožne su to riči! Jezuš nam ne govori samo o molitvi pojedinca. Govori nam o molitvi ka povezuje. O molitvi u koj dvoje ili već ljudi postaju jedno srce pred Bogom.
 

Prošloga vikenda, dok sam u Celju predmolio Očenaše, premišljavao sam i pokusio uganjati na ku nakanu ljudi sada molu i ča ki od nas u tih pol ure nosi u svojem srcu? Predpostavio sam da su čudimi molili za zdravlje. Roditelji za njevu dicu. Jedni za mir u obitelji, drugi za djelo. Jedni za pokojne, jedni su se pak ali došli samo da se zahvalu. I sve su to lipa i važna nakanjenja.

Potom mi je kroz glavu prošlo jedno mrvu neobično, ali otriznjavajuće pitanje: Kako bi to bilo kada bi Bog uslišavao samo one molitve ke ne molimo za sebe, ne za vlašću familiju, nego samo molitve ke molimo za svojega susjeda.
 

Premislimo samo na hipac takov svit.

Ti ne znaš moliti za vlašće zdravlje – tvoj susjed moli za tebe. Ti moliš pak za njegovo zdravlje. Ti moliš da se njemu djelo ugoda, da njemu urodi litinja, a on moli da tvoja obitelj ima kruha i mira. Ti moliš za njegovu dicu, a on za tvoju. I samo te molitve Bog usliši!

Jako friško bi razumili koliko jedni druge tribamo. Nastao bi pravi lanac nesebičnosti. Naše dobro ne bi bilo odvisno samo o nami, nego i o ljubavi ku ima drugi prema nam.

Ni to jako blizu onomu ča nas Jezuš uči?

„Ljubi svojega bližnjega kot samoga sebe.“
 

Mi većkrat od molitve, možda i nesvisno, načinimo popis vlašćih potriboć. Molimo za svoje zdravlje, svoje skrbi i probleme, svoju dicu, svoje plane. Naše „ja“ i naše „moje“ tako nastanu središće svega.

A ča je sa bližnjim?

Vidim li človika ki živi uz mene, a morebit prolazi kroz teški beteg? Ča je sa susjedom s kim se ne pominam? Ča je s onim ki mi je znamda učinio nepravdu, ki me je povridio ili razjadao?
 

Koliko se put svadimo zarad malenkosti: zbog meje, parkiranoga mjesta, preglasne muzike, samo zarad jedne riči ili nekog starog nesporazuma? A zamislimo kako uprav ta človik potribuje našu molitvu.

Molitva minja naš pogled na drugoga. Ako nekoga redovito nosimo pred Boga, počnemo ga gledati Božjimi očima. Tako se i jadovitost polako smanji, a srce nastane sposobnije za oprošćenje.
 

Zato smimo reći da je molitva most ljubavi i solidarnosti.

Kot most ki povezuje dvije obale ke su znamda udaljene, tako i molitva povezuje ljude ki su se udaljili. Povezuje betežnoga i zdravoga, bogatoga i siromašnoga, srićnoga i onoga ki plače. Povezuje mene i mojega susjeda.

Današnje Evandjelje govori o dvojici ki jednodušno molu. Morebit je uprav u tom skrovnost: kršćan ni stvoren da bude otok. Nismo stvoreni da svaki misli samo na sebe i svoju malu obitelj. Bog nas je stvorio za zajedničtvo, da budemo jedni drugim dar, pomoć i zagovor.
 

Zato se danas smimo pitat: Za koga ja molim?

Molim koč i za mojega bližnjega? Susjeda? Človika s kim se ne slažem. Nekoga ki je usamljen? Nekoga koga baš ne ljubim?

Morebit bi svit zaistinu bio drugačiji ako bi svaki dan bar jednu iskrenu molitvu rekli za nekoga drugoga.
 

Znamda bi onda bolje razumili Jezuševe riči: „Ar kade su dva ili tri skupaspravni u moje ime, onda sam ja med njimi.“

Neka zato naša molitva ne bude samo: „Gospodine, pomozi meni.“

Neka bude i: „Gospodine, blagoslovi mojega susjeda.“
 

Ar ako molimo jedni za druge, med nami se zgradi most. Most ljubavi. Most solidarnosti. Most ki pelja prema Bogu.

Milosti obiljan tajedan Vam želji:

dijakon Marinko