Vjerovatno smo se nekada našli u situaciji, da sudimo nekomu. Da li je to naš prijatelj, poznanik, kotrig obitelji. Biti sudac je znak moći: imamo sve u naši ruka, sudbina nekoga odvisi od nas. Ne znajući, kako da upotribimo vlastito (ne)znanje, damo se onda peljati od zakona mase: dovoljno je, da jedan vikne “Ubij!” prez pogovora bi svi bižali, da izvršu to naredjenje. Prez pitanja, naravno. Ali bi se to opravdalo jednostavno s voljom većine, bar čagod to značilo.
 

Mi se lako damo rediti a takozvana većina je relativan pojam. Obično je to grupa onih, ki u čem u ovom hipcu dilu naše mišljenje i stave ali prez logičkih premisli, ki spadaju u zdrav razum. Takov razum dan je svim na slobodu, samo ga triba znati upotribiti. Bog je postao človikom, da bi nam pokazao put, ki pelja upotribljavanju takovoga razuma i da nadrazumsko shvaćanje Boga i Otajstav Crikve ipak postavi na naš, ljudski jezik.
Nije sve razumom dohvatljivo, ali transcendencija odnosno shvaćanje onoga s druge strani iskustva daje nam zapravo pred-uvid u sakramente, ki su vidljivi znak nevidljive Božje milosti. Kako onda mi zanemarujemo svojega brata ili sestru u tom nevidljivom svojstvu, zvanom ličnost?
 

Ne mora sve ono, ča je oku vidljivo, biti relevantno. Mi ne znamo, ča za nekim stoji, kakov i ki život, kakove porodične okolnosti, posao, financije, iskustva ... Za posmihom nekoga more stati velika muka (ku ne vidimo). Ali i za škurim licem isto tako velika blagost, ka nek čeka, da se otkrije.

U pozadini morebit nekih društveno (javno) neprihvatljivih djelovanj ipak stoji jedna teška osobna, lična povijest, ka je rezultat i hipca i svih okolnosti. Nekada i mi nismo potpuni gospodari naših javnih ili privatnih činov, oni su odraz različnih okolnosti, ali zato je ovde uz nas uvijek slika dragoga Boga i Njegova neprolazna Rič, kot vrimeniti uzor. Ne kot sudac ili tužilac - nego kot naš prijatelj. Ovakovo prijateljstvo tribali bi i mi, da reflektiramo na naše medjusobne odnose i da se spomenemo, da smo stvoreni na lik Božji, koga kot neizbrisivi pečat u sebi nosimo.
 

Kada shvatimo, da u naši ljudski ruka nije poluga moći za prosudjivanje drugih, moći ćemo, da naše ruke oslobodimo toga tereta i počnemo graditi naše okruženje kot bolje mjesto. A ne kaštigavati se i tako praviti začarani krug mržnje, komu u poslidnje vrime svidočimo u različni sfera društva i života. Ta krug mržnje moremo prekinuti samo mi, našom presudom - morebit jedinom pravom, ku ćemo u životu donesti.