Odlazak pape Franje k Nebeskomu Ocu ostavio je odredjenu prazninu ne samo Svete Stolice, nego i u srci vjernikov a i svih ljudi „dobre volje“, ar je papa Franjo bio cijenjen ne samo u zajednica vjernikov.

Izrazito sućutenje i preoblikovanje pastoralnoga pristupa su odlike pontifikata, ke nisu završile njegovom smrću. One ostaju trajni znak, nazočnost i teštamenat ostalim papam, ki ćedu dojti za njim. Sada imamo novoga papu Leona XIV., ki je kot kardinal Robert Francis Prevost izabran, preuzeti „Petrovo kormilo“. Ali kot se u nekom čudnom obraćanju sudbine od novoga pape traži, da provodi svoj pripravni „program“, od nas se isto tako traži, da „povučemo mrižu“. Mnogi ljudi zaboravu na svoje apoštolsko dostojanstvo, ko dojde s kršćenjem. Iz toga dostojanstva proizlazu odredjene obaveze, ke se minjaju sukladno onomu, ča kot Crikva proživljavamo. Na početku novoga pontifikata bilo koga pape od nas se traži slijedeće: slušanje, razvijanje povjerenja i molitva.

Kot i kod upoznavanja novih ljudi, u skušavanju smo, da donesemo zaključke odmah i predvidjamo ishod odredjenoga pontifikata, ter unaprijed postajemo preveć entuzijastični ili obeshrabreni. Mediji čuda puti potpiruju nekoga od tih ekstremov, bar za ku javnu osobu ide. Tako dobivamo lažnu sigurnost našega stava, ki kasnije „okameni“, ter je teško, osloboditi se ga, i onda smo u pogibeli, postati suci crikvenoga učiteljstva, ča nikako nije naša zadaća, još i prelazi u grih neposlušnosti. Dakle, ča je pravi stav, koga ovde triba zauzeti? Stav smirenoga slušanja.

Poruke pape Leona XIV. su se jur pokazale izuzetno emocionalno iznijansirane, razumski čvrste, vidi se, da želji poštovati tradiciju, ali da želji i ostati blizak ljudem. Ne želji, da ga tradicija udaljava od človika i njegove boli, ter svitskih problemov, ki su mnogi i teški, nego da ga približi njemu. To joj je, zapravo, i zadaća. Tradicija zbližava vjernike, ona je kotno tkanja ribarske mriže, ka kot i Božja rič, sve drži povezanim i smislenim. Ali tradicija ne smi postati paravan, za kim se moremo shranjati, kada postane očito, da oni, do kih Crikva teže dojde, nadiru u nje mrižu. Nije naše, da „sortiramo ribe“, ke su se uhvatile, nego da pustimo Kristušu, da nam veli, kade je ulov, kade je potriban sastanak, i ča moremo učiniti, da bi ulov zadržali.

“Donesite od rib, ke ste sada ulovili”, veli on u Ivanovom evandjelju prilikom susreta s Petrom i ostalimi učeniki. “Stupi dakle Simon Petar (u plavčicu) i izvuče na ubrov mrižu, punu velikih rib, sto pedeset i tri.” Simbolički gledano, jedna od tih rib smo ti i ja. Nije pitao, su li dobre, ča se more s njimi, ili da ih sortiraju ovde na obali pred njim ili kasnije. Htio je sve. Da bi vidili pravu narav nekoga, moramo ga naučiti slušati. To znači slušati ono, ča nam veli, s povjerenjem, da je čagod nam komunicira za naše dobro. U hodu s papinskom službom to je posebno važno. Prez takovoga slušanja, kada se jednoč ganemo na put očrnjivanja odredjenoga pontifikata, ne moremo se već nazivati katoličanom. Jednostavno, moramo pontifikatu dati šansu.

U mediji sam vidila jednu drugu pojavu vezanu za papu Leona XIV. a to je gotovo nerealističan, nagao optimizam, ki kaže na dvoje:
1.) svitu su potribni vjerski peljači
2.) prethodni pontifikat je bio medijski negativno eksponiran ter se u kolektivnoj svisti išće ravnoteža.

Sigurno, svaki papa ter i Leo XIV. je namjesnik Jezuša Kristuša na zemlji, ali je i ranjivo ljudsko biće. Naša skrutinizacija mora u jednom hipcu prestati i na nje mjesto mora dojti molitva.
Molitva nije pasivan čin kapitulacije pred problemi, ke smo mogli sami riješiti, ili način batrenja u dilema, kada ipak priznamo, da nam je moć došla kraju. Molitva je komunikacija. Ona dopušća Bogu, da veli i svoju stranu priče kroz naše unutarnje uvide, Sveto Pismo, dogodjaje, a posredstvom prvenstveno sakramentov. Moliti za papu, bilo koga, živećega ili pokojnoga moćno je iskustvo zato, kada je on Jezušu jako važan. A zač mu je važan? Ar u njega polaže povjerenje, da će nas peljati k njemu.

Papa ide pred svojim narodom kot pastir, stoji u sredini naroda, da podili njegovu radost i bol, ide za ljudi, da im „čuva hrbat“. Moleći za papu, mi se uskladjujemo s njegovom zadaćom, ka je posebno odredjena samo za njega i niti jedan drugi kardinal, zvana toga odredjenoga odabranoga, ne bi mogao tu zadaću izvršiti u tom vidu. To ne znači, da kroz povijest nije bilo čemernoga pontifikata, ili još i skandaloznoga. Slušanje Božje volje za odredjeni hipac i želja za dobrom Božjega naroda su ključni elementi glasovanja na konklavi. Ali kada je jednoč papa odabran, onda ne preostaje drugo, nego povezivati se s njim, prik mjesne Crikve, Božje riči, sakramentov, čitati i slušati, ča ima za poručiti, i - sudjelovati na neki način u njegovoj misiji.
A Leo XIV. je jur otkrio, ča želji: da u Jednom svi budu jedno. Ako nam to nije dovoljno, ča bi bilo?

Slika: Copyright 2025, KNA GmbH, www.kna.de, All Rights Reserved