Nekoliko dani pred operacijom imao sam velik strah, da ne budem “pozitivan”, ar bih morao dugo čekati na novi termin. Cijeli život sam bio pozitivan, a vidi čuda, danas nije dobro biti “pozitivan”. Kako se značenje riči minja, kakovo presenećenje. Ljudi velu, da svit pokreću dvi emocije: strah i ljubav. Sve ostalo su samo varijacije na tu temu. Svi mi ćutimo neki strah i ne kanimo dijagnozu “pozitivan”.

Strah nije dobar, to znamo i ti i ja. I psihologi sami velu, da smanjuje imunitet. Nije lako projti iz straha u ljubav. Ali postoji put od sumnje do mogućnosti, da će ča dobroga dojti. Kada ljudu čuju našu dijagnozu bolesti, daju nam časa i najednoč si sam prez terminov i obvezov. To je na početku šok, a onda človik ćuti, da je to i dobro. Čuda toga postaje nevažno. Sve moje skrbi i nemiri su prominili fokus.

Kada su me doprimili i pripravili kratko pred operacijom, najednoč već nisam vidio ljude okolo sebe, nego samo svoju dušu i mogućnost, da se već neću zbuditi. U tom hipcu ne pomore ni znanje, ni teologija. Samo vjera i molitva. Človik ki zna i more moliti, človik ki je ispunjen vjerom, more se laglje pustiti u nesigurno i nepoznato. Postaje pozitivan prema sebi i postaje pozitivan prema svojoj duši. Ne boji se.
Drugačijimi očima se gleda svit i život okolo sebe. Človika ispuni nova radost, ar zna komu i kamo ide. Ipak, Gospodinu se je vidilo, ostaviti me ovde i danas. Po operaciji sam se ponovno zbudio, ali u boli i skrbi.

slika: Pixabay